Izađi

 

Napokon, izađi iz mog života,

Vrata su ti lijevo, iza srca.

Preskoči preko zaraslog plota,

Ponesi i tu suzu što iz oka frca.

Ne okreći se, hodaj, samo idi,

Svi tvoji tragovi biće brisani.

Ne brini, niko neće ni da vidi,

Kako izdišem vazduh, već disani.

Kad padneš u dubok, raspuknut klanac,

Biće to kraj neoprostive, sulude trke.

Potpuno se prekida dugački, čelični lanac,

Karike zveckaju kroz noći, potpuno mrke.

Nikako neću da mislim o tebi,

Žuboreći nestaješ sa rijekom snova.

Kožu si gužvala, sad je zagrebi,

Neminovno dolazi neka druga, nova...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Zovem se svest

 

Zovem se svest

Refleksija sebe

Na tren su nestali zidovi

Mala sveća gori

Bez želje da se dopadne

Zaronio sam duboko

I zatvorio oči

Nisam pronašao sebe

Samo oblaci plutaju

Krijući čisto nebo

Osećam nalet vetrova

Sloboda je spremna

Beskonačno plavo se otvara... 

Prostrana koža

 

Lomim preko  kolena važne odluke
Nosim se sa nedostatkom želje.
Kako isploviti iz ove mirne luke
Mogu li spasiti ono što život melje.

Odlazim svaki dan, stotinu puta
Na svakom početku vidim kraj
Celo moje biće još uporno luta
Pakao je jedino mesto za moj raj.

Odlazim i vraćam se, dok vreme trči
Kidam sa sebe ovu prostranu kožu
Razapinjem komade na kržljavoj smrči
Ostatak dajem na poklon oštrom nožu.

Savijen u krug kao bodljikava žica
Samog sebe žestoko bodem
Dok ne postanu krvave crte lica
Da me ni ptice ne poznaju, kad odem.

Sedim i ječim bez glasa, u sebi
Prsti sapeti pesnicom i bledi
Odlazim brzo, da ostao ne bi
Osećam da na ramenu mi đavo sedi.

Ne okrećem se, samo pravo hodam
U glavi su stršljenovi našli dom
Nemam više ništa da prodam
Stablo sam koje je pocepao grom.

Osećam da na ramenu...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Pocepan rukav

 

Kroz ovaj dan otiču vekovi,

Ovog dana...kao da si nestala.

Na stablima su duboki zarezi,

Tvojim noktima duboko urezani.

Cela šuma već miriše na tebe.

Tragam za tobom kao lovački pas.

Naizgled, želim da te stignem

I uhvatim zubima za pocepan rukav.

Osećaš li kako krv bubri?

Čuješ li kako puca led?

Vidiš li gašenje svetlosti?

Čuješ li senku dok nestaje?

Nešto mi govori da si još lepa,

Ali radije bih da te čujem.

Jutros mi je muka od svega.

Valjda me i ova kiša ubija.

Neka te, neka si još lepa.

Prija mi ta slika dok tamni.

Oko ne doseže dovoljno daleko.

Infekcija je uzela previše maha.

Nešto mi govori...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Izvan debelih okvira

 

Osećam da si tu negde,

Pritajena zver, u šumi.

Dozivam te zviždukom,

Ali sa usana nema zvuka.

Srce je mirno i stabilno,

Dok sena sećanja,

Ne prizove celu vojsku,

Spremnu da uništi,

Sve što se pokaže,

Izvan debelih okvira.

Kako da verujem,

Kako da shvatim,

Kad svuda vlada mrak?

Svuda si kada više nema reči.

Tu si kad je vreme da odeš.

Vređaš me kada me ništa ne pogađa.

Voliš me kada više nije važno.

Izluđuješ me kad sam odavno lud.

Osećam da si tu.

Samo pusti neki krik!

Nek ta šuma u kojoj se kriješ,

Upije sve ono što bi se svakako rasulo

U ledeno siktavi vetar.

Pusti neki krik... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Zid od hladnog kamena

 

Neko me gađa kamenjem!

Neko me udara trnatom riječi.

Niko o meni ne zna ništa.

Niko od mene još ne bježi.

Još volim svoj mali život.

Mnogi mi ga kidaju kandžama.

Ne razumiju ga ogoljenog.

Od hladnog kamena me zidaju!

Još volim samo život,

Razgrađujem u sebi obor za krvoločne zvijeri!

Sve su se razbježale po ukletim šumama,

Odnijevši među zubima debele užase!

Naviru pitanja, narasta ilizija kao cepelin!

Sa očiju umivam debeli sloj tame.

Koraci tjeraju noge u saplitanje,

Ispod razjarenog stampeda, zgažen sam prvi...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Silueta duha

 

Dolaziš mi u snove, kopajući rov,

Tunel, kojem ni ne slutim kraj.

Ponekad sam loš, mrzovoljan kov,

Želim da nestaneš direktno u... raj.

Mrviš me, prosto uvijaš mi kosti.

I kad ne volim te, ja te ne mrzim.

Bože, bože molim te, oprosti!

Lomiš me samo dodirom brzim.

Svitanja me bacaju u očaj,

Osjećam te, sasvim ispod uha,

Ili idi ili sve to što imaš, daj!

Da li si stvarna ili silueta duha?

Oštra kost se zabija u kožu.

Tijelo se uvija trpeći bolove.

Đavoli zauzimaju udobnu ložu,

Dok snijeg prekriva brda i dolove.

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović