Hladan grumen

Ošinut mrakom, sedim i ćutim.

U duši hladan grumen.

Stisnuti  kapci i stisnuti zubi.

Mršav optimizam na uglu usana.

Tesnom ulicom prolaze ćudljive misli. posute finim slojem prašine.

Sa praga kuće osećam prohladan sumrak i ledenu tišinu.

Nevidljiva vrata drže spoljni svet na odstojanju.

Neodvojivi deo detinjstva oprezno ulazi u mračne uglove.

Daljine se skupile u sićušna mesta, do kojih nikako da dođem.

Želja se ne stišava, već omamljuje teškim mirisom.

Sanjiva misao zateže veliki čvor.

Gusta  pomrčina se navalila na krošnje stare kruške.

Sa mukom osetih toplu vlagu ispod trepavica.

Ostavljam je da se stopi sa prvim kapima nadolazeće kiše.

Grumen u grlu raste još više, preteći da me udavi.

Miče se gore dole, dok panično pokušavam da ga progutam ili pljunem.

Ali, samo začuh tiho mumlanje iz usta.

Klanac u duši se naglo rascepi široko i onaj grumen ispade, kotrljajući se preko naprslina.

Duboko negde čuo se odjek eksplodirane tuge.

Kroz jednu krpicu svetla došetao se mesec...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Zakucan ekser

Boli me glava. Merim pritisak.

Opa! Visoko skroz. Zuji mi u ušima.

Iznad vrata kao da je zakucan ekser.

Taman da završi ovu deobu u glavi, koja je odavno počela.

Proganja me ono juče. Nameće se ono sutra.

A gde je danas!?

Evo ga! Tu negde  ispod stola, kod cipele, stražari, prateći da li ću napraviti neki pogrešan korak.

Ali, oni su pogrešni u nizu. 

Nezaustavljiv tobogan propadanja.

Kad se osvrnem preko ramena, osećam da me nešto prati, pa zazuji još jače.

Nisam tako zamišljao dane, koji prolaze kao  rafting čamac, na brzim vodama.

Mislio sam da će to ići nešto mirnije. 

Staloženo. Ne. Nema sredine.

Pogibeljna brzina ili  ustajala žabokrečina.

Uzmi ili ostavi.

Uzimam, lagano toneći u ubrzanje...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Davim tebe u sebi

Davim tebe u sebi

Prateći dan kraju

Popodne već izmiče

Dok kiša plače

Ranjenim kapima

Po užeglom putu

Nije ovo svet koji želim

Niti je dan ispunjen vremenom

Davim te u sebi

Da ne bi vrisnuo

Da ne bi jauk pljuštao

I probio kanale

Zatvorene gomilom straha

Zatrpanog ispod lažne hrabrosti

Rukama negovanih mukama

Davim te u sebi

U ovoj mojoj glavi

Sastavljam komade

Rasutog ega

Psujući mu svašta

Dok on ćuti

Dok se ljuti

Išao sam tamo-vamo

Od nemila do nedraga

Gubio osmeh samo

Vukao za rep vraga

Već je istekao dan

Suton ga negdje vodi

Da se u mraku noć rodi

Da udavi u sebi  san...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Stranac suženih očiju

Stigao je voz

Svi su već izašli

Stanica je besćutna

Prljava i hladna

Polako se prazni

Ostao je samo jedan čovek

Stranac suženih očiju

Sedeći na klupi

Gledajući u prazno 

Šapćući šinama

Molitvu suvim usnama

Sve je u redu

Ništa ne brinem

Svet je smešten u prvom vagonu

Voza iz kojeg

Nema više ko da siđe

Mašinovođa je odlučan

U nameri da ide do kraja

Sve je u redu

Ništa ne brini

Tamo gde vozim

Nema stanica

Samo beskrajne šine

Što jauču pod težinom

Teških, preteških odluka

Ljut sam na sebe

Na prljavi zatvor

Na visoke ograde

Bez ijedne kapije

Ljut sam na svet

U izdajnčkom vozu

Što pojačava brzinu

Jureći u zid od mraka

Izbacujući varnice

Bespomoćnog besa

Odlazeći bez kočnica

Totalno tamnom stranom

Koja miriše na ugalj

Dok ogoreva plamenom

Čekajući kraj nepročitane knjige

Iz koje ljubav užurbano odlazi

U starim šupljim cipelama

Bez siluete čoveka

Samo kosti oglodane ličnosti

Koje smrde do ravnodušnog neba...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Tanana nit

Poznata pesma sa radija. 

Rolingstonsi-Miss You.

Terapija za umorne uši.

Za sva vremena.

Na trenutak spustih olovku, podižući glavu, kao kad pas oseti nekog poznatog u daljini.

Nedostaješ mi.

Predpostavljam da lažem sebe.

Proganjaš me, uporno gledajući u snove.

Stišavaju se glasovi ulice, dok Džeger jauče-Miss You.

Da. Tako  nešto potakne tu tananu nit, za koju misliš da je odavno pukla i zakopana.

Ali, ne.

Samo spava i odaziva se na glasove koji bude vibracije života, utonulog u gusto lišće svakodnevnog odumiranja.

Avgust se polako bliži kraju, spržen vrelinom.

Kao da jedva čeka da prepusti dizgine septembru i na miru utone u brzi zaborav.

Prepuštam se tom talasu bez pogovora.

Volim septembar. Njegov način da najavi jesen.

Miris jeseni.

Miris života.

Miss You...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Stara stolica

Kao mala Toskana. Selo blago izdignuto iznad zakrivljene reke.

Pogled mazi bežuljkaste nastavke, putujući daleko, preko pitomih udolina.

Srce se za čas skotrlja niz široku brazdu deteline i trenu prestaje glavobolja, doneta iz grada.

Čak me i leđa uminu,tražeći da sednem  na staru stolicu i sa terase se zagledam u krovove udaljenih kuća, iznad kojih se šepuri nebo, siromašno oblacima, a bogato plavom bojom.

Selo se raširilo kao dugačka suknja neke stare gospođe u plesnom okretu.

Uski putevi vijugaju od kuće do kuće, kao ogromne zmije u čekanju svoga plena.

A plen su ljudi. Lagano prolaze na bučnim traktorima ili još bučnijim ogromnim mašinama za skupljanje letine.

Poneki automobil. Vrlo retko pešak.

Ovde pešače samo oni koji ne voze kola, a takvi su retki ili ostareli.

U staroj školi još malo đaka. Sa igrališta se otme poneki vrisak.

Dva na dva i sudija.

Nešto niže je mesna zajednica. Oronulo zdanje, polupanih prozora i zidova ispisanih grafitima.

Još malo niže, na sporednom putu, smešteno je groblje.

Udobno se ugnezdilo u bodljikavom čestaru, smireno čekajući sledeće čeljade, da se predstavi, odlazeći u drugu dimenziju, neki drugi svet...

Sunce se šeretski širi i namiguje:

-Lep dan za umiranje, a?

-Aha.

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

U senci ruja

U senci široke krošnje ruja, polako ulazim u jutro, 

opčinjen cvrkutom pažljivo zaljubljenih ptica. 

Svežina ranih časova pravi kratku barijeru nadolazećoj vrelini dana.

Samo sedim i ćutim. Ništa ne mislim. Dopuštam da se svet oko mene sam predstavi i imenuje.

Mirisi se produbljuju. Kroz nos prolazi čisti titraj vazduha.

Tišinu na kratko probija jedan stršljen, slećući kao helikopter na žbun jorgovana.

Imaju neku tajnu vezu.

Pored mojih, Đina proteže leno svoje duge, pseće noge.

Lagano, dan otvara širom svoja vrata...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Odškrinut prozor

Odškrinut je  prozor. 

Drhti vazduh, dok se migolji kroz noć.

Vrelina popušta. Zrikavci preuzimaju instrumente.

Po neki pucanj krila, dok se  ptica gnezdi na granama.

Od blistavo vrelog dana, ostao je trag u kalendaru.

Avgust lomi leto i guta ga pohlepno.

Kao krdo uplašenih bivola, zabada rogove u svaki ćošak dana,

 ne osvrćući se na duboke rane, iz kojih ništa ne teče.

Nervozni sati kucaju po zidu.

Skupljaju se oko prozora, prateći koliko je ostalo do mraka.

Dolazi li brzo ili se spušta lagano, držeći sumrak pod ruku.

Jastuk nakavašen čekanjem priziva jednu reč, koja se vraća niz grlo.

Ne daju mi zubi ništa reći. Čvor se zategao.

Mogu slobodno da visim niz obronke trnovitih snova.

Odškrinut je prozor...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Vetar

Vetar kao brzi poštar

Najavljuje kišu

Odozgo sa planine

Niz dolinu, preko grebena

Kroz potoke

Niz gudure

Snažan, hladan,ozbiljan

U svom nastojanju da

Rasčisti put kapima

Koje se skupljaju

Za tren

U male vodene zavese

A onda ubrzano

Pokrije mokrinom

Svu suvoću

Koja se već gušila u sebi

Putevi sipljivo dišu

Magličastom parom

Sve dok sunce

Ponovo ne proviri

Odagna oblak u stranu

Gledajući kako se lišće

Šepuri kristalnim kapima

Uništavajući tanke trake

Njegovog svetla

Kao u sudaru laserskih mačeva

Krovovi kuća se svečano šepure

Okupani, čisti, namirisani

Magla je, kiša se povlači

U ilegalu, posle uspešnog

Gerilskog napada

Sunce je izašlo na teren

Igra se nastavlja

Po njegovim pravilima...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Bizarna rasprava

Dok se komeša sujeta

Znam da na moja pitanja

Neće biti odgovora

Pa ko sam to ja

I kome da sudim

Zasukanih rukava

Teram svoje strahove

Kroz otškrinut prozor

Usplahirene ličnosti

Opterećene pomamom življenja

Bizarnom raspravom

U uzavreloj glavi

Strepnja se uvlači

Kroz teška vrata

Neopozive spremnosti

Da izbacim navalu

Uskovitlane panike

Preko visoke ograde

Strpljive tajanstvenosti

Dok negde u blizini

Odjekuje pesma

Kojoj nisam saznao značenje

Nepristojno verujući

Da samo ja mogu

Dopreti do suštine

Cedeći sa usana

Nadmoćan osmeh...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Zaigraj na ivici

Puno je vremena prošlo

Od kako sam sklopio oči

Sišao do dna

Puste kuće

Hodam polako

Dok škripi pod

Puno vremena

Nigde nikoga

Zašto sam dole

Da osetim tišinu

Da dotaknem mir

Izgubljenu istinu

Ljudi se smeju

Odlaze nekud

Gde nije duboko

Makar malo površine

Samo da nije skroz crno

Može i ulica

Neki ugao

Samo nek je dom

Da osetim

Da si tu

Da ostaješ

Nikud ne ideš

Jer ti je karta

Samo za jedan pravac

Zato budi čvrsto tu

Osloni se na prazan prostor

Koji nas deli

Na taj zasićeni vazduh

Ničeg nema

A sve je već tu

Pokušaj da preletiš

Raširi sve te moći

I pusti se

Nema te linije

Koju nećeš preći

Nema tog mosta

Koji nećeš srušiti

Niti priče

Koju nećeš prećutati

Zaigraj na ivici

Ne silazi

Nije bezbedno

Nemoj... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Nemoć

 

Nemoć

Ostaci života
Kao svetlucanje retkosti

Izgara strah
U vatri mraka

Hladno u sebi
I van sebe

U svetu romboidnih oblika
Sunovrat mozgovnih vijuga

Srce iskomadano
Odvojeno od trupa

Nemir

Dok krv mirno otiče
Kaplje u pustoš
U neko bledo sećanje

U venama živi led

Tamne oči gledaju
To poznato lice smrti

Što Lagano mrkne

A noć halapljiva
Razjapila čeljust
Iskezila zube
Da rastrgne
Dokle može dohvatiti

Ne čujem

Vičem

Odjekujem

Ne gasim se

Još jedna noć
Sumnjivo nadolazi

Groznica rađa utvare

Nemoć teško diše

U rano jutro
Okrećem glavu u stranu
Pokriven tupom ravnodušnošću

Osluškujem i čekam... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Divlji krik

Divlji krik
Jeste bol celog sveta

Mučenički bol
Koji bukti kao plamen

Savladan
Između neba i zemlje

Bezgranično prokletstvo

Samrtni strah

Umreti vrišteći
Ili tiho, šutke

Crno klupko
Ustalasano u tami

Bol u razrogačenim očima

Siluete otvorenih usta
U predelima pod maglom

Gde se svaka stopa
Crveni od prolivene krvi
A brda debljaju
Od narastajućeg groblja

Vatra bukti

Nema izlaza

Osim zakoračiti duboko
I pustiti da gori telo

U rasprsnutoj zemlji
Koja se otvara
Na svaki vapaj
I grčevit stisak

Ili na dnu neke jame

Strahovite slike plivaju
Na porušenim zidovima

Zemlja je besna

Lomi se svetlo preko tame

Istrošen je vazduh

Ne dopire do pluća

Ubijeni smo više puta

Istrgnuti od zemlje
Stršimo do neba... 

Dopisnik iz Džepova Snova:
Branislav Makljenović

Putem vučem svoje korenje

Putem vučem svoje korenje

Vreme prolazi i bez popravke

Prepoznajem ti more ispod marame

Ne pitaj kada ni gde

Ne govori ništa

Dok ti svetlo titra u očima

Utireš vidljivu maršrutu
U nekom običnom danu

Nekog ranog jutra
Stazom pored potoka
Omekšalom od proleća

Dok dobro poznati predeli
Pristižu kao razglednica
Sa par lepih pozdrava

Uz blesak sunca što lomi vazduh

Ostrvo si sa pojačanom stražom
I podignutom visokom ogradom
Da duša ne pobegne

Pukotine, ponori, krici

Srebro na ivici dana

Minuti, sati, vekovi

Zategnuta koža na čelu

Uobrazilja ističe kroz sporedni ulaz

Škripaju kosti sumnje

Bol kao nož probada dan

Osmeh je ukraden

Sa ugla usana
Ledenice vise niz lice...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Biće kiše

 

Biće kiše.

 Nebo ubrzano rađa tamne oblake

 Nešto me probada u kolenu

Telo se buni 

Valjda ima neki razlog

Nepoznat stanovnik otključao vrata

Da ga pozdravim ili izbacim

Možda nema loše namere

Jesam li budan

Sanjam

Ne

Dotaknuh koleno

Boli 

Ne sanjam

Ustajem 

Škripi patos

Iza zavese namršteno

Kiša će

Lep dan ne oprašta mrzovolju

Zato se izvlačim iz jutra, tiho kao mačak

Nosim ga u zubima  iz zemlje čuda

Bacam u jamu tišine

Vekovna prašina mi je na licu

Otvorih vrata

Jedan zrak sunca buši gusti oblak

Biće kiše

Slomiću i ovaj dan na komade, kao pogaču 

Umočen u malo soli, može da me dovede do večeri

Posle ću lako

Mrak sve pokriva,samo ako se ne pali svetlo

Sam sebi  sam prijatelj 

Dobro zvuči, ako se izbrusi...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Čovek je nejasno značenje

Svetlost i boje
Slikaju sebe

Ruke menjaju oči

Na rubu sveta
Priroda okreće leđa

Čovek je samo 

Nejasno značenje
Nehajna reč
Opake suštine

Sirova građa besmisla

Prazan mentalni folder

Navala nabubrelih oblika
Kipova po kamenim ogradama
Sa grozdovima ogromnih promašaja

Mekana glina
Oblikovana kandžama
Lakiranim ljubičastim talasima

Otškrinuta vrata
Drugih svetova
Sa hiljadu reka

Bleštavog jutra
Sa zvučnim potpisom ptica
Na drveću isprepletenih grana

Ljudi do neba
Zaneseni lažnim plamenom
Odraza u staklenim školjkama

Osvetljenih predela
U dubokom trenu tihog sutona

Razblaženi mozak zuri
U stvari ispred sna

Razbijene figure
Se kotrljaju po tlu

Magija izmešanih boja
Boji viziju čistih prozora
Na prljavim dušama

Koje su srodstvo
Sa drugim svetom
Skupo platili
Visokim sjajem
Besprizonih odraza... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Oštra Olovka

Sa osmehom
Kao zaštitnim znakom
Neke poznate firme
Sedela je u prvom redu
Na balkonu koncertne sale

Dok je noćna kiša 
Prala tragove prosede svakodnevnice

Polegle prašine po lišću
Hrabro držećeg drveća
U toj pomami iznenadne vreline

Naizgled ohola
A ranjiva unutrašnjim potokom suza
Koje su spirale Talog gorčine
U neka vrela isparenja
Što su klizila preko prkosno
Izvijenih usana

Tog odraza duboke nesreće
Dubokog bola
Koji joj se usekao u čelo
Nagoveštajem bora
Kao naglim potezom oštre olovke

Te nizove kaskadnih linija
Jedva naslućene
Dugačke
Uštirkane izazovima

Sa uzburkanim mlazovima krvi
Ispod nemilosrdno bele
Do pucanja zategnute kože

Osmeh zatvoren kao katanac
Sa senkom na uglu usana

Prigušenog svetla
U očima crnih zavesa
Koje ne daju moć spoznaje
Bleštavog trenutka
Koji kidiše
Nadire i cepa
Tanak sloj otpora

Jer se senka pomera
Raste kao oblak

Jer ne mogu ni reč
Izgovoriti dok je ne urežem
Oštrom olovkom tvrdog srca

Ne mogu ništa čuti
Osim rafalnog pucanja
Kristalnog zvuka mesečeve sonate...

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović

Talog gorčine

 

Gore mi oči

Dok se dan

Davi u plitkoj noći

Koja tera krilati san

U raskošnu sobu

Opore anestezije

Razgovaram sa sobom

Poražen u igri

Sa nepoznatim pravilima

Puštam glas da nadjača

Akcenat iznad monotonije

Dižem ruke od Opore stvarnosti

Visoko iznad magle sećanja

Okrutnost čeka sahranu iluzija

Monstrum čežnje

Jaše na sankama ispraznosti

Kao Saučesnik halapljive noći

Gurajući poniženje

Uz čvornatu uzbrdicu

Izgužvan, mokar, prevaren... 

Dopisnik iz Džepova Snova:

Branislav Makljenović